Светозар Марковић (1846 — 1875), публициста, социјалиста и политичар друге половине XIX века.

     Рођен је 1846. године од оца Радоја, среског начелника, и мајке Стане који су имали још петоро деце, ћерке Катарину, Персиду, Христину и Милицу и сина Јеврема.

     Гимназију је учио у Крагујевцу и у Београду, године 1863. У Београду је започео студије технике, које је касније наставио у Петрограду као стипендиста српске владе, а доцније је прешао да студира у Цирих. У Петрограду је био укључен у рад руских револуционарних кружока, а у Швајцарској је почео да проучава научни социјализам.

     Као веома млад је почео да се бави публицистиком. Због чланка Српске обмане, објављеног у новосадској Застави изгубио је стипендију, пошто је у овом напису напао цео државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без средстава, вратио се у Србију где је почео да издаје лист Раденик, (1871 — 1872), а потом је 1873. у Крагујевцу издавао лист Јавност.

     Светозар Марковић био је први поборник реалистичког правца у књижевности и социјалистички теоретичар. Сву своју делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем. Његово главно дело, Србија на истоку, расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција. Врло рано је показао интересовање и за књижевне проблеме, образујући се под утицајем Чернишевског, Херцена и Доброљубова.

     У јеку процвата романтизма у српској књижевности, објавио чланак је Певање и мишљење, и потом расправу Реални правац у науци и животу, (1871 — 1872), којима је покушао да изазове преокрет у српској књижевности. По Марковићу, песници су били криви за рђав укус публике, сујеверје народа и одсуство јасних социјалних и културних перспектива тадашњег српског друштва. Он при том није штедео ни највеће песнике српског романтизма, Лазу Костића и Ђуру Јакшића, док је према Јовану Јовановићу Змају имао више обзира.

     Уз критику тадашњег песништва, Марковић је оштро критиковао и ондашњу прозну књижевност, при чему је његов чланак Реални правац у науци и књижевности био широко заснована и утемељена расправа, заснована на научном социјализму, о историјским законитостима у друштву и о друштвеним процесима који су довели до тријумфа научног гледања на те законитости и процесе. По њему ти научни закони и процеси важе и за уметност, па према томе и за поезију. Његови чланци имали су веома велики утицај на даљи ток развоја српске књижевности, а посебно на стваралаштво младе генерације књижевника.

     Ђура Јакшић је почео да пише песме са социјалном садржином. Змај, који је у својој политичкој поезији имао много елемената реализма је у потпуности подржавао покрет нове омладине, а од Марковићеве појаве на књижевној сцени све мање су се јављали песници, а све више прозни писци, готово увек са врло критичким ставом према савременим друштвеним збивањима.

     Због напада на власт, године 1874. осуђен је на девет месеци затвора, из којег је изашао тешко нарушеног здравља. Убрзо га је, у двадесет деветој години покосила туберкулоза. Преминуо је 1875. године у Трсту.