Папирне птице могу да полетe

Пре много времена, тачније пре 4,6 милијарди година, када људи није ни било настала је наша планета. Земља се за свој настанак и опстанак изборила сама тих давних времена. Када се на Земљи појавило биће које је личило на садашњег човека Земља му је доста тога пружила и помогла му је да опстане и еволуира. После дуготрајне и сложене еволуције настао је Хомо сапиенс, односно човек. Планета је човеку наставила да помаже тако што му је обезбедила станиште и храну. За свој опстанак човек је морао сам да се избори. У томе је успео и као последица те борбе настали смо ми.
Време у коме ми сада живимо знатно се разликује од времена у коме је живео први човек али једна ствар је остала непромењена а то је однос планете Земље према нама. Она је наставила нама да помаже пружајући нам услове за живот али човек је незахвално биће које руку која га храна на све могуће начине повређује уместо да се труди да је побољша и унапреди. Последњих петнаест година сви некуда журе, имају много обавеза и доста проблема ретко ко се запита да ли у тој журби угрожава пре свега себе, друге људе и природу. Нажалост наша планета је из дана у дан угроженија, и мали је број људи који се труде да се та ситуација промени.
Пре нешто мање од три седмице пролеће нам је закуцало на врата и са собом донело пријатне дане окупане сунчевом светлошћу и испуњене топлотом. Пожелела сам да са својим другарицама одем у шетњу покрај реке. Раздрагано и са пуно енергије кренуле смо у шетњу. Биле смо сигурне да наше лепо расположење које је настало као последица лепог времена, ништа не може да наруши. Очекивала сам да ћу уживати у пријатном жубору воде који прија мом уху. Када смо стигле до обале реке мој осмех је нестао, осећаји љутње и горчине смењивали су се у мени, и повећавали се сваким погледом у реку. Реком су пловиле флаше и свакојако смеће, вода је била мутна, готово црна, пријатан мирис траве заменио је непријатан мирис који се ширио. Тај ужасан призор уништио је моју жељу да дан проведем поред реке. Одмах сам са другарицама кренула кући. Ходајући разговарале смо о призору чији смо били сведоци. У нама се створила жеља да учинимо нешто што ће природу учинити чистијом и лепшом. Тако разговарајући приметиле смо да људи око нас немају изграђену еколошку свест. Да тако нешто помислимо навео нас је призор који смо виделе дошавши на обалу реке као и призор који смо имале прилике да видимо враћајући се кући. Постоје људи који и без обзира на чињеницу да се контејнери налазе на релативно малој удаљености, смеће бацају на местима где то није предвиђено. Небо је почело да слика сунчев залазак и мрак пропраћен ветром лагано је прекривао небески свод. Поред пута су били бачени неки папири и ветар их је на својим крилима повео са собом. На тренутак сам одлутала у свет маште и уместо тих папира видела птице. Када сам се после пар секунди вратила у сурову реалност схватила сам да су то ипак само папири који бачени на погрешном место угрожавају природу. Када сам се вратила кући одлучила сам да од старих новина направим птице. Када је израда папирних птица била готова однела сам их на терасу и поставила тако да их ветар није могао однети. Од тада сваког јутра када кренем у школу погледам своје папирне птице које ме подсете да сваког дана треба да урадим неко добро дело које ће ићи у корист природе. Наше мало планети ће значити много и зато сви треба што пре да дамо свој допринос њеном очувању зато што ћемо тада сачувати планету, нас и створити здраво станиште за будуће генерације.

Жана Мариана Прокић 8-2

Огњиште у искри сећања

Тихо, готово неприметно пролазе дани нижући се један за другим, састављајући тако временску огрлицу живота. Окрећу се нове странице календара остављајући за собом старе, исписане, истрошене. Већ је фебруар. Још једна зима пролази. Док седим у старој, али још увек удобној столици за љуљање са ручно прављеним јастуком моје баке под главом, и старом прашњавом књигом у руци, чији је садржај упркос годинама верно чуван измећу оронулих корица, ослушкујем тишину.       

Вече је већ одмакло и кроз прозор сам видела како се светлост лагано замењује тамом у суседним кућама. Људи гасе дан и одлазе на починак. Моју пажњу још увек држе старе пожутеле стране са помало изгужваним ивицама. Тишину око мене нарушава лавеж сеоских паса који се чује у даљини и наизменично пуцкетање пламена из деценијама старог камина у углу собе. Правим малу паузу за већ прохладан чај од нане који ми је мама одавно скувала. Тамне сенке играју по зидовима мрачне собе која је некада припадала баки, због пламена који букти од тек убачених дрва. Окрећем се ка камину. Пажњу ми скрећу урамљене црно- беле слике постављене изнад камина. Прилазим и узимам једну слику која ми одмах измами благи осмех. Бакин осмех на тој слици одмах ми угреја душу. Пламен који букти разноси искре сећања по соби. Волела бих да је сада ту са мном. Ова кућа не личи ми на огњиште без ње. Присећам се свих прелепих тренутака са њом као кроз кратак филм, и успомене које су до скоро тапшале по леђима сада су само успомене које ми измамише сузу. У срцу мом ту је њен дом. Поглед ми одлута и до других слика, мећутим зачу се откуцај старог сата. Огласила се поноћ. И пламен који је буктао до скоро, сада се претворио у жар који тиња.

Разнете искре сећања оживеле су баку бар на кратко и унеле топлину у моје срце. Жао ми је што сутра морам кући. Излазим из собе и затварам врата отворене књиге сећања, коју читам кад год уђем у наше огњиште. Јер како она каже: Не могу се сва врата отворити кључем, нека морају и срцем.

Милица Радић 8-1

Огњиште у искри сећања

Трепери улична светиљка у вртлогу тамних, ветровитих сенки позне зимске вечери. Слутим, ноћас ће ветар цвилети као путник који узалуд тражи огњиште и дом да га угреју и одморе

Зграда нашег стана је утонула у мук. У мени сета шири невидљива крила. Неко ме дозива, неко иза реке и планине. Препознајем годинама оплемењен бакин глас. Питам се јесу ли први снегови завејали бакину кућу. Деда ће ћутљив и стамен попут древног храста, лопатом очистити стазу која води до шупе са дрвима за огрев, до кокошињца, до кућице за псе. Бака ће му дати кофу пуну топле воде и загрејане хране за животиње. У искри сећања васкрсава огњиште, шпорет на дрва. Чујем како пуцкета и певуши док ми, мама, тата, брат и ја, скидамо јакне и окупљамо се око њега. Видела сам да се пилићи тако окупљају око своје мајке. ,,Огњиште је наша мајка” , помислим. Сећање обасја слика баке како се моли пред иконом светог Николе, Богородице, Исуса и свете Петке. Безгласно брзо помера усне када мисли да смо сви заспали или се још нисмо пробудили док је свеци са икона, поређаних у облику крста, посматрају. Никада нисам рекла баки да сам је неколико пута, будна, видела како се моли. Можда је у њеној молитви наше огњиште. Деда је сваког пролећа вредно поправљао шупе, зграде, мењао дотрајале црепове. Говорио је да су се у селу многа огњишта угасила и притом гледао у оца. Отац је одговарао да ће чим оде у пензију доћи да живи у кућу у којој је рођен. Деда га је слушао ударајући чекићем о ексер у дасци, климајући споро главом. И у дедином раду наше је огњиште. Искра сећања пламти. На столу свеће, мирис свежег хлеба, вруће ракије, пихтија, печења, сарме, туршије… Око стола смех и наша лица румена попут јабука. У нашим очима блиста пламен огњишта. Не знам славимо ли Божић, Ускрс или светог Николу.

Осмехујем се. У тами собе осећам топлину. Огњиште је у нама, у нашем сећању. Само заборав можеда га угаси искру огњишта, нећемо имати чиме да се грејемо и штитимо на проходним, ветровитим путевима пред нама.

Анђела Вучковић 8-1